MojeMore DIT Hipnoterapija

Da li zaista upravljamo svojim životom?

Ili to ponekad za nas radi jedan „pokvareni“ GPS?

Onaj čije je koordinate, davno pre nas, podesio neko drugi.

Porodica. Okruženje. Iskustva. Razočaranja. Strahovi.
Sve ono iz čega su nastala naša podsvesna ograničavajuća uverenja.

I tako mi držimo volan.
Znamo gde želimo da stignemo.
Imamo čak i vrlo jasnu sliku svoje destinacije.

Ali nešto ne štima.

Nikako da stignemo.

Vrtimo se u krug i, koliko god menjali puteve, nekako završavamo na istim mestima.

Isti odnosi.
Isti strahovi.
Iste reakcije.
Iste priče, samo sa drugim ljudima i u malo drugačijim okolnostima.

A možda problem nije u tome što ne znamo da vozimo.

Možda samo pratimo pogrešne koordinate.

Šta bi se dogodilo kada bismo konačno zastali i pogledali šta je upisano u naš unutrašnji GPS?

Da li je to zaista pravac koji smo mi izabrali?
Ili put kojim smo naučili da idemo?

Promena počinje onda kada prepoznamo da neke od tih koordinata nisu naše.

Da ih ne moramo pratiti zauvek.

I da možemo da ih promenimo.

Tada se možda ne promeni ceo svet preko noći.

Ali počinje da se menja put kojim kroz njega prolazimo.

Krajolik postaje drugačiji.

A negde u daljini, prvi put, počinje da se nazire ona stvarnost ka kojoj smo sve vreme pokušavali da stignemo.

Ako te zanima šta je upisano u tvoj “GPS” svoje unutrašnje odgovore možeš potražiti u DIT seansi.

Odgovore tražimo na raznim mestima, a često zaboravljamo da pogledamo tamo gde su nam najbliži - u nama samima.

Čak i problemi kojih želimo da se oslobodimo ponekad pokušavaju nešto da nam poruče. Pitanje je samo imamo li dovoljno tišine da ih čujemo.

U miru DIT seanse stvaramo prostor da se čuje taj tihi glas naše podsvesti. Da razumemo zašto je neki problem tu, šta za nas radi i na koji način pokušava da nam pomogne.

Jer upravo razumevanje onoga što se nalazi ispod problema može biti prvi korak ka njegovom razrešenju.

Ako želiš da utišaš buku spolja i čuješ glas svoje unutrašnje mudrosti, tu sam za tebe.

Možda je vreme da odgovor potražiš tamo gde još nisi - u sebi. 🩵

Kako izgleda jedan dan na Eviji? 🌊

Budimo se bez žurbe.
Jutro počinjemo pokretom, vežbama disanja, jogom i praksama koje nas vraćaju u telo i sebi.

Nakon toga - doručak, more, sunce, odmor.
Vreme da budeš sama ako ti prija. Da razgovaraš. Čitaš. Plivaš. Ili jednostavno ne radiš ništa.

Jer i uživanje je deo procesa. 🤍

Predveče se ponovo okupljamo.
Svaki dan donosi drugačiju temu i iskustvo - kroz meditaciju, pokret, dodir, rad sa emocijama i obrascima koje smo možda spremne da ostavimo iza sebe.

A između svega toga - čarobna Evija.
Vetar u kosi, bose noge, dobra hrana, smeh, tišina i mala grupa žena sa kojima ne moraš da budeš ništa drugo osim ono što jesi.

Još uvek imamo dva mesta.
Možda je jedno od njih baš tvoje. 🌿


21–26. septembar | Evija, Grčka
Piši mi ako želiš da ti pošaljem detalje.

U toku su poslednje pripreme za naš retreat na Eviji. 🌊

Za tačno nedelju dana bićemo tamo.

Uz more, vetar, pokret, tišinu… sa dovoljno vremena da zastanemo, udahnemo i na nekoliko dana se odmaknemo od svega što svakodnevno traži nešto od nas.

Ostala su još dva mesta.

I dok završavam poslednje pripreme, pomislim kako možda jedno od njih još uvek čeka baš onu ženu koja ovo sada čita.

Možda već neko vreme razmišljaš o dolasku.
Možda te nešto vuče, a onda se uključi razum sa svim svojim „da, ali…“.

Ako osećaš taj tihi unutrašnji da, možda ne moraš sve da znaš unapred.

Možda je dovoljno samo da ga poslušaš. 🤍

Biće mi drago da te dočekam tamo 🧜‍♀️ i da, svaka na svoj način, zapleše sa sopstvenom dušom. 🌊

Osećaš da je ovaj Ritrit za tebe.
Zove te.
Tako bi ti prijalo.
Nešto u tebi zna da ti je baš ovo potrebno sada.

Odavno već osećaš zamor.
Potrebno ti je da zastaneš.
Da sedneš sa sobom i iskreno se zapitaš:

Šta ja zapravo želim?
Šta mi je potrebno?
Gde želim da idem?
Ko želim da budem?
Šta želim da radim?
Da li sam srećna?
I ako nisam - šta je to što želim da promenim?

A onda se javi onaj poznati glas:

„Previše je. Šest dana!
Nemaš vremena.
Puno je posla - šteta što je ovo baš sada kada imamo ovaj projekat. Da je samo neki drugi datum!
Deca su tek krenula u školu, moram da budem tu.
Možda je bolje da taj novac uložim u nešto konkretno”.

Izgovori. Razlozi. Otpori.

Istina je - uvek će postojati nešto.

Nikada neće sve biti potaman.
Svi podmireni.
Uvek će nedostajati vremena, novca.
Trenutak bez obaveza i bez ičega prečeg osim sebe - to dođe samo ako same odlučimo da ga sebi darujemo. I to bez krivice.

Jer, uvek će postojati nešto važnije.
Nešto hitnije.
Nešto što „mora baš sada“.

I tako, malo po malo -
mi same postanemo ono što može da sačeka.

Kažu - ako nemaš pola sata za sebe, onda uzmi ceo sat!
I zato možda je upravo sada pravo vreme da sebi pokloniš tih nekoliko dana.

Veruj -
Ništa neće stati.
Ništa neće nestati.
Ništa se neće upropastiti.

A ti ćeš se vratiti mirnija.
Povezanija sa sobom.
Sa više jasnoće.
Sa više prostora u sebi.
I možda sa odgovorima koje već dugo nosiš u sebi, ali nisi imala vremena da ih čuješ.

I onda ćeš možda pomisliti:

„Da! Ovo je zaista bila prava odluka.“

Vidimo se na Eviji. 🤍

Pogledaj detalje na linku u opisu profila a ja sam tu za sve odgovore na tvoja pitanja. Piši 🪷

Želim to jako.
I čini mi se da stremim ka ostvarenju tog sna.

A onda, kada u realnosti dođe trenutak da sam mu zaista na pragu — kao da se uplašim.

Odjednom imam milion drugih stvari.
Obaveze na poslu koje „moraju“ baš sada da se završe.
Neke neplanirane aktivnosti.
Nešto što može da sačeka, ali iz nekog razloga ne sačeka.

I nikako da na red dođe baš ono što sam toliko dugo želela.

Ono za šta sam nekada mislila:

„Eh, samo kada bi se ovo ostvarilo…“

Šta se tada zapravo dešava?

Da li je to prokrastinacija?
Ili možda strah od ostvarenja naših najluđih snova?

Čega bismo se plašili?

Odgovornosti koju njihovo ostvarenje nosi?
Mogućnosti da ćemo nešto zabrljati kada konačno dobijemo ono što želimo?
Promene koju će ostvarenje tog sna doneti u naš život?

Ili negde duboko u sebi verujemo da to ne zaslužujemo?

Možda mislimo da još nismo spremni.
Možda je sigurnije ostati u poznatom — čak i kada nas to poznato više ne ispunjava.

A možda upravo zato sami sebe zaustavljamo na korak od onoga što najviše želimo.

Da li prepoznajete ovo kod sebe?

Meni se dešavalo.

I zato danas sve više verujem da nije dovoljno samo znati šta želimo.

Važno je pogledati i šta se u nama događa kada to što želimo počne da postaje stvarnost.

Ako želiš da otkriješ šta se iza ovakvog obrasca krije baš u tvom slučaju, možemo to istražiti kroz tvoju DIT seansu.

Javi mi se za više detalja. 🩵

Uvek će postojati nešto preče.
Posao. Deca. Kuća. Novac. Obaveze.

A ti?

Ako već dugo osećaš da ti treba da zastaneš, možda nije problem u tome što „nije pravi trenutak“.

Možda je baš sada pravo vreme da izabereš sebe. 🤍

Nekoliko dana. Za tebe.
Za tišinu, jasnoću, povezanost i ono što ti iznutra već dugo govori.

Evija te čeka.

Vidimo se tamo. 🌿

Inspirisana pričom jedne od nas.
Možda i pričom svake od nas.

Kako vidiš sopstvenu vrednost?

Samo kroz uspeh i materijalna postignuća?
Kroz količinu novca koju zarađuješ?
Kroz savršeno čistu kuću?
Decu koja su uspešna i uvek poslušna?
Kroz milion stvari koje si uradila, završila, postigla?
I ako bilo šta od toga nije savršeno, javlja se taj osećaj nedovoljnosti!

Da li je današnji dan dobar samo ako si na kraju dana „pala s nogu“ od posla?

Da li dozvoljavaš sebi da zastaneš?
Da se osećaš slabo.
Loše.
Bez motivacije.
Da ne znaš šta bi sa sobom.

Da li sebi dozvoljavaš dokolicu?
Vreme za male, lične radosti?
Vreme u kojem ništa ne moraš?

I kada sebi to dozvoliš — da li se pojavi krivica?

„Sebična sam.“
„Lenja sam.“
„Trebalo bi nešto da radim.“

Da lj je žena zaista vredna samo kada je korisna? Ili smo možda samo toliko dugo učene da verujemo u to?
Setim se izreke prababe koju nisam upoznala, ali ju je moja baba često ponavljala: “Udri mjesto na kom žensko sjedi!”
Kao mala nisam u potpunosti razumela šta to znaci, ali se sećam da mi je zvučala strašno!

Možda je vreme da se podsetimo koliko zaista vredimo.

Ne zbog onoga što radimo.
Ne zbog onoga što imamo.
Ne zbog toga koliko drugima dajemo.

Već zbog onoga što jesmo.

Da se pogledamo pravim očima.
Očima ljubavi.
Očima poštovanja.
Očima koje ne traže da se prvo nešto dokažemo da bismo bile vredne.

Uverenje da vredimo samo kada smo korisne, aktivne i produktivne može biti u korenu mnogih unutrašnjih konflikata, a oni se mogu manifestovati na različite načine — ponekad i kroz telo i fizičke simptome.

Ako prepoznaješ ovu temu kod sebe i želiš da je dublje istražiš, možemo je otvoriti na tvojoj DIT seansi.

Javi mi se.

Neke odluke donesemo svesno.

A neke se dogode mnogo pre nego što ih umemo objasniti.

Tako sam izabrala Eviju za svoj prvi Ritrit.

Ne zato što je najlepše mesto na svetu.
Već zato što me svaki put kada stanem na to ostrvo preplavi isti osećaj — divljenje, poštovanje i duboka zahvalnost.

Zbog njegove jednostavne lepote.
Čiste. Divlje. Neukroćene.

Evia ne pokušava nikoga da osvoji.
A ipak uspeva.

Ne pokušava da impresionira.
A ipak ti se zauvek utisne u dušu.

Tako jednostavno.
Tako prirodno.

I shvatila sam da sam i ja najviše svoja upravo tamo.

Zato želim da vas povedem na to mesto.

Da zajedno osetimo šta se događa kada ništa ne moramo da dokazujemo.
Kada usporimo dovoljno da ponovo čujemo sebe.
Kada prisutnost postane važnija od svega što treba da uradimo.

Da umnožimo taj osećaj.

Osećaj zahvalnosti za život.
Za telo.
Za dah.
Za postojanje — baš takve kakve jesmo.

Postoje mesta na koja ne odlazimo da bismo pobegli.

Već da bismo se vratili.

Sebi.

Tamo gde vetar odnosi ono što više ne moramo da nosimo.
Gde more podseća da ne moramo stalno biti jake.
Gde tišina utiša buku spoljnog sveta, kako bismo ponovo mogle da čujemo sebe.

Od 21. do 26. septembra, na čarobnoj Eviji, stvaramo prostor za šest dana daha, pokreta, mora, sunca, uživanja, odmora i dubokih transformativnih procesa.

Prostor u kome ne moraš ništa da dokazuješ.

Samo da budeš.

Dođi onakva kakva jesi.
Vrati se potpuno svoja.

Zapleši PLES sa sopstvenom DUŠOM. ✨

Transformacija Prisustvo UnutrašnjiMir